НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ (00397)

ЧОВЕК БЕЗ ПАРА  ЈЕ КАО СЛЕПАЦ БЕЗ ШТАПА, АПОТЕКА БЕЗ ЛЕКОВА, 

 ГРАД БЕЗ САТА ИЛИ ТЕЛО БЕЗ ДУШЕ

Код  Данаца постоји пословица која каже да част за кесом иде. Овде на Балкану и у Србији вероватно постоје и још црње пословице које живе зазиђују. «Сазвежђе З», или просто «Заветине»  последњих десет година  ни од кога ништа, као помоћ добијало није,  а посебно од државе Србије не. Оснивач је о свом руву у круву публиковао и штампао листове, часописе. Многима су биле пуна уста хвале, али колико је заиста од тих «хвалитеља» било искрено и помогло, ма у у чему, «Заветине»? Људи радије отварају уста него кесу, и у Србији, и у туђини.

Власник Телевизије „Пинк“ Жељко Митровић налази се и на најновијој листи највећих пореских дужника у Србији. - Митровић је почетком фебруара, након продаје фабрике жвака „Старс“, платио дуг од око 500 милиона динара и том приликом саопштио да је „исплатио целокупан порески дуг и уписао се у ред оних који ће убудуће на време измиривати пореске и остале обавезе према држави“. Ипак, према подацима које је Пореска управа јуче објавила на свом сајту, Митровићева фирма „Пинк интернационал“ је 17. фебруара 2015. године за порез дуговала нешто више од 93 милиона динара.  (ГОРДАНА БУЛАТОВИЋ, ГОРИЦА АВАЛИЋ | 27. 02. 2015 - 22:20х) 

Влада Србије даје Жељку Митровићу власнику „Пинка“ милионске износе и то проглашава државном тајном“ како пише GLOBAL MEDIA .... Као из Алан Форда : Влада Србије отима од сиромашних да би давала богатима. Влада Србије појачаним темпом наставља да отима од грађана и пореских обвезника Србије, да отима од у Европи невиђене сиротиње да би давала богатима, мултимилионерима и медијским магнатима.... Скандалозно : Влада Србије одбила да поступи по  захтеву Родољуба Шабића Повереника за информације од јавног значаја о аранжману Владе Србије са  Жељком Митровићем прогласивши све досадашње Уговоре са њим државном тајном! – Шта то беше правна држава? Само у Србији држаава без најосновнијих елемената државе и права! (17. 05. 2016)

Због чега држава Србија помаже  споменутог  господина, а занемарује – према писању штампе – много тога што је заслужило барем некакву новчану помоћ у култури Србије?

Ја се не стидим што као издавач и писац путујем у неизвесност, као човек, птица и брод. То траје већ деценијама.

Ево, већ пола године касни  јесењи број часописа „Заветине+“, који штампам у симболичном броју примерака. Због новчане оскудице  књижевни лист „Заветина“ касни скоро пола године. Можда више не треба ни да излази, можда је дошло време да се повучемо у шуму, и да пређемо на шумску и усмену књижевност?  Зашто би Мирослав Лукић, макар и за ретке читаоце штампао „Заветине +“ доводећи себе до просјачког штапа, кад држава богаташима у овој земљи даје  милионе како пише штампа?  Како пишу независни новинари, који имају куражи да истражују и да износе на видело то што смо споменули?

Да ли су овој земљи потребније некакве приватне телевизије и ријалити замлаћивања грађана, или  уметнички филмови, нова критичка књижевна дела,  и часописи који не разговарају сами са собом, него продубљују и потврђују духовни живот овог народа, у који тровачи душа уносе све могуће и најопасније отрове на свету?

Погледајте којим темпом излази и књижевни часопис „Људи говоре“ професора Батурана, који он штампа о свом трошку или уз помоћ све ређих претплатника и дародаваца? Да ли су дошла последња времена, грђа и од оних из доба Вука Стеф. Караџића?  Имућни људи оног времена били су пренумеранти, помагали су, вероватно много више него што данас богати помажу.

„Заветине“ су покренуле неколико дневника (електронских) без ичије помоћи (Новобусур –Сурбита , ЗАВЕТИНЕСуз  ,  Заветина ,     Шта народ прича ,  Стооке новине ,   Књижевни гласник    На трећи поглед  ,  Цјеломудрија ,  BALKAN ORIENT PRESS+  ,  Тзв. АКАДЕМИЈА ФЕНИКС  ,  Савет за визије ,     Уметност махагонија ,  Светионик  и друге, и тако даље. Да споменем само неке.  Ти електронски листови су читани не само у Србији, него широм света, широм Европе и других континената. Више су Googl и WordPress учинили за тзв. Мале издаваче од многих влада по свету!

Она данска пословица са почетка овог осврта и увода има смисао, и овде, тј. Потврду. Част за кесом иде.  Шта да раде часни и позвани, ал сиромашни? 

Да пропадну, да цркну?

Да ли је то та «визија» овде?

«Заветине» одавно нису осамљено стабло, које ветар лако обори. «Заветинама» је потребна помоћ да би могле да штампају макар у скромном тиражу један књижевни часопис, који неће да разговара сам са собом, већ са временом у којем излази. Ако мислите, знани и незнани, да имате пријатеља у «Заветинама», посећујте га, да стаза ка његовом дому не зарасте травом. Саслушајте оно што ће вам рећи.

Енглези имају неколико  занимљивих пословица о будалама.

Будале вежу чворове а паметни их развезују.

Будале раде на крају оно што паметни раде на почетку.

Будала може више питати за један сат него паметни одговорити за седам година.

«Заветине» ће се борити док могу, борећи се против смрти. Јер ко напусти своје идеале, почиње умирати. Ових дана често одлазим у болнице, где много тога недостаје унесрећним и болесним људима. Много  је болесних у Србији од најподмуклијих болести и много је помоћи потребно болницама, и у Београду и другде.  Колико људи свакодневно умире од најподмуклијих болести?На које је гране спало српско здравство? Колико лекара и уопште младих бежи или одлази сваког месеца из ове земље? 

Ко ће лечити овај народ? Кад је из ове земље отишао свако ко је могао!

Много је сахрањених и заборављених дубоких истина.

Сви смо ми више заборавили него што памтимо.

Јесте ли опазили: Човек без новца иде брзо кроз пијацу.

Учините нешто. Мало прекасно много је прекасно.

Један човек и један народ имају право да сањају.

Мада је све мање оних који снују  и који наликују на јуродиве, у овој крчми где има доста кувара и где је много лоша чорба. 

У празноме џепу ђаво плеше.

Увек сам мислио да је верност истини  баш онда најважнија кад лаж царује. Истини је суђено да се бори против лажи, истина ће побеђивати, али ће се лаж поново враћати, тако да истини ништа друго не преостаје него да се бори поново, јер ако се умори и ако не буде имала снаге да то чини, биће заувек изгубљена.  А кад нема истине, онда светом завлада  мркли мрак и ужас...

У Београду,  Свети апостол Андроник и Света Јунија  ...  Понедељак, 30. мaj  2016   М. Лукић

Сурбита(р) или  Библиотека Прототипа)  (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

Сајт или локација  под називом Сурбита(р), публиковао је, поред осталог, и 137 страница  тзв.  Прототипа  Енциклопедије Заветина.  Кад кроз који дан буду доштампане још две странице 138-139, та  Енциклопедија ће достићи бројку од  7000 (ивентарисаних, линкованих прилога, чланака, осврта, тумачења, вести, и др.на локацијама комплексног «Сазвежђа З», или «Заветина»).  Сурбита(р) је постао  не идеално ни идилично место за претраживање целокупног «Сазвежђа З».  Што показује број посета  ове локације:  887. У исто време, неке друге локације  „Заветина“ достижу  посету  преко 6000 или 8000 постова са много мање атратктивним садржајима и прилозима? У чему је ствар? Зар није природније да локација која у себи садржи најкраће путеве до већине сајтова, блогова и других локација „Заветина“  буде и више посећенија?  Пре свега зато што та локација садржи најкраће путеве до читавог спектра (стотинак и више локација)  „Сазвежђу З“?  Да ли је тај рад, мучан посао, апсурдан, бесмислен,  да ли га треба обуставити, одустати?  Како овидљавање мрачних и замршених рачви електронског лавиринта „Заветина“  може бити  некорисно?  (29. мај 20016. Б. Т.)

ЛеЗ 0006916  Шест Лазаревићевих Скерлића / Бела Тукадруз. -   Бранко Лазаревић, ученик и настављач, Скерлићев, донекле, писао је о Скерлићу када је умро (мај 1914). То је био његов први Скерлић.

Други Лазаревићев Скерлић написан је у Берлину, 1924, на позив Српског књижевног гласника.

Трећег Скерлића је Лазаревић написао, опет, на позив Српског књижевног гласника, у Варшави, 1934.

Четврти пут је Лазаревић писао о “горостасу наше енергије”, у Херцег-Новом, 1963, поводом педесетогодишњице смрти Скерлићеве, на захтев Београдског универзитета.

По пети пут се Лазаревић усудио да се на свој начин нађе, “пред Скерлићевим начином визирања и интуитирања наше књижевно-историјско-социјално-националне грађе и мисли свих наших поколења осамнаестог, деветнаестог и почетка двадесетог века које је и кроз које је и дубоко раскопао, прокопао, каналисао и кроз једно петнаестак сочних и рељефних књига поновно на светлост из мрака изнео кроз своје мисли, кроз свој начин и кроз свој врло жив и даровит темпераменат и, нарочито, преко свог врло великог и творачког талента...”

Шестог Скерлића је Лазаревић написао, баш кад је “завршио и тог петог Скерлића”, на позив СКЗ и “Књижевних новина”.

Лазаревић је одлично познавао свога професора и учитеља и о њему је писао и са несумњивим пијететом и реално, ма колико то изгледало парадоксално.

Присећајући се Скерлићевих стихова, објављиваних под псеудонимом, исмејаних, и других ствари, Лазаревић пише да се у животу и деловању Скерлићевом јасно виде “разни слојеви и разни наноси, и један чудан и “мрачан” пут.Постоји Via Appia, али из те царске џаде и уз њу налазе се путеви и путељци, чак и странпутице и пречице.”

Лазаревић даје једну рељефну и реалну оцену свога учитеља.   Шест Лазаревићевих Скерлића / Бела Тукадруз

ЛеЗ 0006918 Погрешна одлука?  -   Прокоцкана историјска шанса &  Иван МИЛАДИНОВИЋ | 08. мај 2016. 15:28 | Коментара: 13 Лондонски уговор, предложени документ из 1915. године - пут којим је Србија могла да иде. Зарад Југославије Пашић и престолонаследник одбили БиХ, Славонију добар део јадранске обале...  Погрешна одлука? - Прокоцкана историјска шанса

ЛеЗ 0006919  Режим Мила Ђукановића бескрупулозно прогони српски народ! / Шешељ  Режим Мила Ђукановића...

ЛеЗ 0006930  ... капетан Ханс Шпајдел 1934. године, као помоћник немачког војног аташеа у Паризу, по Геринговом наређењу извео супертајну операцију "Тевтонски мач".  -  Операција "Тевтонски мач" - убиство краља Александра / Иван Миладиновић | 29. мај 2016. 11:59 Зашто се Источна Немачка бавила убиством југословенског суверена, краља Александра. Како су документа о немачком учешћу у Марсељском атентату постала спорна. - Источни Немци, готово двадесет и три године после убиства краља Александра у Марсељу (9. октобра 1934), поново отварају ову, такорећи, заборављену страницу историје.Суштина овог новинског штива била је у тврдњи да је капетан Ханс Шпајдел 1934. године, као помоћник немачког војног аташеа у Паризу, по Геринговом наређењу извео супертајну операцију "Тевтонски мач". Циљ овог подухвата је споменути атентат на југословенског краља, операција у којој је страдао и француски министар иностраних послова Луј Барту. Целу операцију, пише новинар "Нове Немачке", организовао је Шпајдел, уз помоћ својих агената који су до танчина пратили све мере обезбеђења краљеве посете Француској, и на тај начин омогућили непосредним извршиоцима, усташама и ВМРО-у, да изврше атентат   Операција "Тевтонски мач" - убиство краља Александра / Иван Миладиновић

ЛеЗ 0006926  Годину дана касније,  у поводу додељивања књижевних награда у Србији...Правда је спора, али је - верујем - и  достижна?-  .... Ако ништа друго, највиша књижевна награда Српске духовне академије повезује наизглед немогуће, далеко и различито; недовољно осветљено. Упркос постојању толиких књижевних часописа, књижевних друштава, телевизија, штампе, интернета, саобраћаја, аутопутева, западна Србија не познаје источну, северна јужну, Војводина  Моравску Србију, градове Србије не занимају села;  слаба је комуникација равница и планина Србије.  Србија је обузета апатијом налик на агонију; а Србији је потребно свуда - агон, борба и отпор, обнова и рад. Српска духовна академија и (будући) архив Ђерђелин су пламичци, лампа која светли. Са висине Јухора гледано, из амбиса Ђерђелина или из Српске академије јаука, оглашава се кроз писмо Летописцу  наук вредан не само за Моравце и Параћинце, не налет „ немани фукаре и хуља“, већ,  „та доброта што из срца суља / Одрасла на проји и зрну пасуља // Благом пребогати – а преслаби умом / Ките се демоном вештицом и чумом // Хтели би и Дух да ставе у ропство / Али то им не да Господње Господство// слободно и ово у вечност запиши: / Сваки нам је Србин и од звезда виши // Питасмо и Теслу где је нама место / а он одговори – баш тамо где јесемо“.... 

ЛеЗ 0006927  У истини је спас. Осетили смо је на кожи, али се још увек понашамо као јуродиви!. -  У невољи сви Срби као један! /      Љиљана БЕГЕНИШИЋ | 29. мај 2016. 11:09 | Има ли још вредности и идеја које у данашње време могу да окупе и уједине наш народ. Сложни смо у преломним историјским тренуцима, кад нас угрозе. Јединство када хвалимо успехе наших по свету. -  Социолог Љубиша Деспотовић сматра да питање јединства није питање народа него политичких и друштвених елита које треба да направе национални програм.

- Тај програм требало би да садржи пет тачака окупљања: демократија као систем политичког уређења, хришћански идентитет, породица као стуб друштва, развојна економија ослоњена на наше ресурсе и јасна геополитичка оријентација - уверен је Деспотовић .... Правда је спора, али је - верујем - и достижна...

ЛеЗ 0006928  Генерал Петреус?  - Амерички инвестициони фонд ККР (Kolberg Kravis Roberts & Co.) преко ћерке фирме ККР глобал институт почетком 2013. године улази у Србију, а на место директора поставља никог другог до генерала Америчке армије са четири звездице и бившег директора ЦИА Дејвида Х. Петреуса. Ни после три године многим бизнисменима у Србији и на Балкану, а тек Жељку Сертићу, министру привреде у Влади Србије, није јасно шта у Србији тражи инвестициони фонд чија се вредност на берзи процењује на 83,5 мијарди долара, што га чини најмоћнијим у свету. Сви они који се баве одгонетањем поменутог ребуса заборављају да се у свету великих бројки, моћних фирми и утицајних људи ништа не догађа случајно. Моћни људи и још моћнији капитал улазе у нову игру из два могућа разлоаг: За високим профитом или због геополитичких задатака државе! Који од два поменута разлога је довео најмоћнији инвестициони фонд на планети и човека с поменутом биографијом у Србију и на Балкан?  Генерал Петреус?

ЛеЗ 0006924  Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа / Александар Лукић . -   (....)

Формирао се облик у мом духу : из њега лију

пљускови

разборитости, савршене опрезности и

неумољиве логике. Ако сам , заиста, најзад сам,

у ћутању које гуши, где свака ствар заслужује

објашњење и причу, као предмети у утроби

потопљеног "Титаника", нека се самоћа и ћутање

тишином и талогом огласе!

Успомене се не могу покоравати, као народи,

јер су као ретке биљке, рамонде,

настањене на Балканском полуострву.

Након потпуног исушивања

терена могу оживети ако порасте

влажност ваздуха и подлоге. Опстају

по неколико десетина година, тако су преживеле

ледено доба. Показују се

у источним деловима Србије, где их

сусрећем, у усамљености и ћутању

природе. Успомене се обнављају .... Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа

(Македонске народне песме)

ЛеЗ 0006901    Блага Видец И Благој Петров Карађуле- Мамо Кој Чука На Порта

ЛеЗ 0006902  Илиева Видец Караѓуле- ТриГодини Кате Болен Лежам  

ЛеЗ 0006903 Томовска-Манчевски - Не Се Факај Доне Донке  

ЛеЗ 0006904  Селимова-Желчески- Лажи, ЛажиВере  

ЛеЗ 0006905  Јовано Јованке 

ЛеЗ 0006906  Васка Илиева И Никола Бадев-Болен Лежи Млад Стојан   

ЛеЗ 0006907  Александар Сариевски - Зајди, ЗајдиЈасно Сонце 

ЛеЗ 0006925  Албуми слика. -  Заветине не могу стићи свуда, у свако село, варош или забит крај: али Ваше фотографије, драги пријатељи, могу отворити многе затворене прозоре и ризнице. Објављиваћемо најуверљивије, најбоље. Трудећи се, као некад уредници "Расковника", пре свега незаборавни Драгиша Витошевић, покој му души, да сваки, па и онај најзаабитији крај Србије, и не само Србије, већ и свих оних других крајева где још увек живе, говоре и мисле српски, има неки свој кутак овде. -  Стартујемо са фотографијама  Мирјане Соколовић (1949, село Ивање, планина Радан, јужна Србија), пасионираног фотографа.  Ово су њене најновије фотке... Албуми слика

ЛеЗ 0006920  Синоћ у "Српском културном центру" у Београду... -  У четвртак, 26. маја у 19 часова у Српском културном центру (Скерлићева 12) одржана jeпромоција најновијег двоброја заграничног књижевног часописа „Људи гоборе“  (бр. 27-28/ 2016, Торонто) и романа Кустос Мезезија Радомира Батурана.

Нови двоброј часописа који излази  на српском и енглеском представио је - главни и одговорни уредник -  проф. др Мило Ломпар.

О новом роману   говорили су Никола Маринковић, извршни уредник ИК Catena mundi;

Мирослав Лукић, уредник и власник београдских «Заветина», професор и независни издавач, и

сам аутор, Батуран   У четвртак, 26. маја у 19 часова у Српском културном центру (Скерлићева 12) одржана jeпромоција најновијег двоброја заграничног књижевног часописа „Људи гоборе“ (бр. 27-28/ 2016, Торонто) и романа Кустос Мезезија Радомира Батурана

ЛеЗ 0006923  НЕОБЈАВЉЕНО (ексклузивно) / Необјављени дневници, писма, и друге ствари из радионица уметника светских и српских (није дозвољено преузимање!). - РУЧНА СВЕСКА  / Бела Тукадруз.  Зашто "Ручна свеска"? Зато што је ручни рад. Библиотека ОШ "Михаило Петровић Алас" (Јованова 22). Белешке сасвим личне. Петак, субота. Занимљиво - живео сам у минусима... У складу са временом, транзицијом... А чему оно "Покисло цвеће"? Тако је гласио наслов једне од мојих првих изгубљених књига, тј. рукописа, изгубљених на путу од СКЗ - Кучево. Можда сам тих година мислио да  публикујем нешто слично, од фрагмената мојих најстаријих рукописа? Ја их нисам чувао, али понеке јесте мој стари пријатељ  М. С.  Показивао ми је једну фасциклу где их је чувао. ... Последњи пут сам га видео онако на брзину у пролазу, у Кучеву, можда баш те 2004. године, када сам отворио "Хомољске мотиве". Тај "говор" сам написао под насловом "Пета димензија", и он је, одштампан, на 4 стр. А4 формата на крају бележнице.
..
Понедељак, 14. јун 2004. Библиотека МА. - ... 11:19 ч. Беда.Новчана оскудица. На глави су ми тзв. обавезни примерци за Народну библиотеку. И то регулисати временом. Доћиће неки новац, даће Бог, тј. добри људи преко којих Он делује. Доћиће из најнеочекиванијег правца...
Асоцијације минулих година. Сарајевска, полиција.
Смрад излучевина.    НЕОБЈАВЉЕНО (ексклузивно) / Необјављени дневници, писма, и друге ствари из радионица уметника светских и српских (није дозвољено преузимање!)

ЛеЗ 0006929   Исповедам једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење  мртвих. И живот. будућега века. Амин / Бела Тукадруз. -    Ма шта написао, све ће бити без везе...далеко од онога што је готово неизрециво...

               Оно што  написах на почетку ове Бележнице: -  Вратио сам се сувише касно и могао сам да разговарам у мрачном и потпуно празном стану само са бубашвабама и са собом... - била је пророчка реченица : која тако тачно и суштински , овде при крају, означава смисао сваког мог повратка увече у стан. Смисао мога живота, апсурда и судбине...

Сад не треба бити више пророк и видети шта ће бити, овде. Грађански рат је сасвим известан кроз два, или три месеца, најкасније. Ако се не договоре. Кад се за десет година нису договорили, зашто би сада?

Народ, политичари; све је то огроман орман закључан кључем који је изгубљен. Уместо најбоље, изабраће најгору варијанту. Човек овде ни једну улогу није одиграо до краја, или их јс већ проиграо све. А требало је изабрати само једну, или две... Можда тако мислим што на столу стоји неки пожутели опозициони двонедељник? Колико пут је оно што је лежало на столу приковало моју пажњу (неред, или прашина, на пример?) : имао сам намеру то да дотакнем, да врх оловке зашиљим, а онда сам узимао неку трећу ствар и држао је дуго у дубокој замишљености. Тако и сада.

Из мога пораза, из свеопштег пораза, као из мојих мана и порока, амбиција и слабости, најбољих врлина, помаља се нешто неописиво и стварно, неизмерно као дубина и висина пространства.

Нема више ни једнога разлога да се заваравамо и питамо шта нас је снашло.

          Можда ће у јесен, кроз шесдесетак дана, доћи оно  право : дуги период селекције, анализе и синтезе, сабирања и одузимања?

Не верујем више никоме, ни у шта.

Осим у Духа Светог, Господа животворног, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави...

Исповедам једно кршtење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење  мртвих.

И живот. будућега века. Амин.  Чекам васкрсење мртвих. И живот. будућега века. Амин / Бела Тукадруз

НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ (00396)

Знаци препознавања: Заветине, Архив у оснивању

ИСИДОРИНО ЗЕЛЕНО ДРВО. НЕВЕСЕЛЕ МИСЛИ 

или поводом кратке реченице Секулићеве: "Од среће почиње дегенерација..."

"...Ових дана претурало ми се по глави да : изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко куша борбу духа и рада;  и да је боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек пред собом има задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан.Од среће почиње дегенерација. моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даљапохота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзда увидео  да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић ', "знају зашто" их трпе, и зато је то, Французи, наро мушкараца...."  итд.

 Не знам зашто, али погодиле су ме речи  из једног од писама Исидоре Секулић упућеног  "господину Милану Гролу" - занемео сам прочитавши их први пут. То је једно од најдужих писама Гролу.Има неке туге и нечег коначног, нечег од Марка Аурелија у том веровању да од среће почиње дегенерација, и да случај или нешто друго пошаље болест и на најбоље... Има у том писму и овај одломак: "Небо, ваздух, мешавина влаге и ветрића што суши, дах и боја траве, лепота и понос зеленог дрвета. Ево, опет моје зелено дрво. Да. Станем иза њ, с њим, и  желим да пређем у непомичност, молим Бога за то..."
    Са напредовањем болести блиске жене, почео сам да записујем њена рана сећања, сећања на планину Радан. И нисмо брзо одмицали, не. Стали смо код друге или треће приче. Онда је она отпутовала у Немачку (код деце), и тамо ју је фотографисала ћерка.

(Шоле усред бескраја зеленила). Та слика ме је чинила тужним. Била је то нека неизрецива туга, као и она коју је изазивала слика из раног пролећа, када је пожелела да види своје родно место, иако је за њу то тада било врло напоран и дуг пут...

..Када смо тамо били последњи пут ове године (недавно), кише нам као заинат нису дале да нос промолимо изван куће. Хучала је Ивањска река, стропоштавала се вода низ дворишни водопад, и било је много оних наших зелених Исидориних дрвета.

 И опет су ми се враћале Исидорине речи, из споменутог писма: " ...Шта заболи, шта се у човеку мучи, то зна само човек сам, и нико више. Ви, стога, треба, пре него каприц, да помислите на мој положај, на моју дефинитивну осуђеност - код нас је несрећа органичка и остенативна: сви су изгубили игру живота на трагичан начин. А у друштву, у којем сам ја, последња међу гробовима, крећем, људи су сурови. Ми сви смо још примитивни. За ћеф ударимо човека о калдрму, и запамтимо камен на којем је цркао , да још сваки дан, симболички, прелазимо преко леша..."  Страшне али истините речи...
    Подмукле болести нападају као поскок - неочекивано и уједају и убризгавају свој смртноносни отров.  Зашто сотона напада храбре за живот и спремне за идеал?

У Београду,  Пренос моштију Светог оца Николаја  ...  22. мaj  2016   М. Лукић

Пренос моштију Светог оца Николаја  

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.

То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.

После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.

Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.

И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.

Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.

И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.*

       ____
   Преузето : СВЕТИГОРА глобални хришћански радио

ЛеЗ 0006886  УКРАДЕНА ИСТОРИЈА: БЕЗ ТАПИЈА НЕМА НИ СРБИЈЕ. - Украдена историја: Без тапија нема ни Србије Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (2). Уочи Макензенове офанзиве 1915. спаковано 56 најдр…

НАЈВЕЋА мистерија у вртлогу пљачки српске културне баштине је судбина најдрагоценијих средњовековних рукописа које је до 1915. чувала Народна библиотека у Београду. Уочи Макензенове офанзиве директор Народне библиотеке Јован Томић спаковао је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и старих штампаних књига у два сандука које је послао да се евакуишу с архивом Министарства иностраних послова. Међутим, на нишкој железничкој станици драгоценим ковчезима губи се сваки траг и дуго се веровало да су рукописи и књиге уништени.

До преокрета је дошло кад је извесна дама 1933. понудила антикваријату у Франкфурту на Мајни “Призренски препис Душановог законика” из једног од сандука из Народне библиотеке. Испоставило се да га је украо немачки официр Фом Вилкенс и по цени од неколико хиљада марака враћен је у Београд  УКРАДЕНА ИСТОРИЈА: БЕЗ ТАПИЈА НЕМА НИ СРБИЈЕ

ЛеЗ 0006878  Потрага за украденом историојом - препоручени чланак. -  .... ТОВАРИ ЗА РУСИЈУ. - РУСИЈА чува велики број српских рукописа, укључујући и најстарији – Савину књигу из 10. века, која носи име по преписивачу, попу Сави. Руски монаси, или припадници чувене тајне службе „црне канцеларије“ који су се представљали као калуђери путовали су по Србији одржавајући контакт Москве с овдашњим свештенством, а у Русију су носили читаве товаре старих српских књига. Касније су и руске дипломате на Балкану прикупљале српске књиге и поклањале те збирке руским библиотекама. После велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем велики број Срба одселио се у данашњу Украјину и основао две државе Славјаносербију и Нову Сербију, чији се архиви и данас налазе у Минску.

Нарочито велики број рукописа налази се на Казањском универзитету у Казању, Новоросијском музеју у Одеси, Петроградском музеју и Публичној библиотеци. Изузетно вредна збирка од 1.500 рукописа је у Румјанцевском музеју у Москви, где се и у библиотеци налази велики број рукописа које је сакупио Гиљфердинг, руски конзул у Сарајеву.

– Велики број старих књига, међу којима Псалтир с часловцем из 1519, Празнични минеј из 1538, Октоих из 1537, али и веома ретка књига Новјејши славенски прописи, коју је у Сремским Карловцима изрезао Захарије Орфелин, сва у гравирама, налази се у Црквеном музеју у Лавову – наводи Владимир Давидовић. ... - Потрага за украденом историојом - препоручени чланак

ЛеЗ 0006871  Злочини никад не застаревају...- Мучитељка нашег Милана књигом пере своју савест    / Милена МАРКОВИЋ | 20. мај 2016. 22:02 | Коментара: 18 Сведочење супруге и сина пилота Мићића, заточеника “Лоре”, кога је злостављала Тања Белобрајдић. Супруга Слађана: Када су га разменили, једва сам га препознала. Син Душан: Желео сам да се суочим са очевим крвницима    Злочини никад не застаревају

ЛеЗ 0006870   Како је Косово постало мека за Исламску државу. - Њујорк тајмс: Како је Косово постало мека за Исламску државу. / Новости Онлине | 22. мај 2016. 09:53 | Више од једне деценије, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама Саудисјка Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз добротворне организације, градњу нових џамија. -   Више од једне деценије, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама Саудисјка Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз добротворне организације, градњу нових џамија, утеривање страха и насиља, као и кроз регрутовање младих за борбу у Сирији на страни џихадиста, пише "Њујорк тајмс". У тексту угледног њујоршког дневника, истиче се да џамије, које су на Косову саграђене од новца који је донирала Саудијска Арабија, окупља људе који шире вехабизам - "конзервативну идеологију која доминира у Саудијској Арабији", наводи се у тексту Карлоте Гал, а преноси РТС.   Како је Косово постало мека за Исламску државу

Део библиотеке у Вел.магази

ЛеЗ 0006880  У Белом Двору отворена изложба „Династије Карађорђевић и Романов – историјске везе“ Београд, 20. мај 2016. -  изложба „Династије Карађорђевић и Романов – историјске везе“ 

ЛеЗ 0006885  Уредници / Бела Тукадруз. - Уреднике су углавном, доводили, постављали. У читавом послератном периоду у свим релевантнијим државним издавачким предузећима. Заштићени ауторитетом  невидљиве моћи из таме, не својим књижевним ауторитетом, уредници су постали прилично моћан фактор у књижевном животу - све до седамдесетих година минулог века, саучесници ако не и творци погубне књижевне политике, фини челик једноумља. Неки уредници су временом постали неприкосновени. Заштићени високим кинеским бирократским зидом они су гледали своја посла, објављивали рукописе добре и лоше, а најбоље - давили као мачиће у лавору. Тај бетон нико овде не разбија. Врло често, уредници су подметали под видом оригиналних рукописа кукавичја јаја. Фаворизовали своје пријатеље, или пријатеље својих пријатеља. Редовно су одбијали вредне рукописе који су због нечег изгледали сумњиви. И тако је то "текло" деценијама   Уредници / Бела Тукадруз 

ЛеЗ 0006879  The Marble Ентерприсе (Предузеће Мермер). - Пријатељима

Проследјујем вест о филму о једном тамном и срамном периоду насе историје.

Уз помен моме ујаку Љ. М. који је на Голом Отоку провео пет година

Ђорђе . - // Поштовани, // Драго ми је да могу да Вас обавестим да ће филм о комунистичкој борби за власт у послератној Југославији чије су бруталне репресивне методе утицале на животе више од 500.000 људи и о страдању 16.000 људи који су извргавани физичкој и менталној тортуре зато што су, наводно, били на другој страни политичке равни ускоро бити у јавности. Ово је прича о експерименту преваспитавања људи које је спроводила једна држава претварајући мученике у мучитеље. Предузеће Мермер

ЛеЗ 0006872  Матурантски плес, Србија. -  Е. В. Н. | 20. мај 2016. 14:29 > 19:42 | Матуранти из тридесетак градова Србије плесали данас у подне уз музику Јохана Штрауса. Сви се надају да ће бити оборен рекорд из 2011, када је плесало чак 33.202 матуранта

Лопар

ЛеЗ 0006765  Канал ФИЛТРА I. - Мирослав ЛУКИЋ : Канал ФИЛТРА  I, Београд: Едиција ЗАВЕТИНЕ, 2006 -2007. – 284 стр. – ( Сабрани радови, ЦД Вечити  чудесни коренови; 5) .  - ... ......Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји - тумачења појединих песама појединих песника. Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике.

Јер они треба да дају добар пример. Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Киш је то лепо показао. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање,  не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике.

Српска књижевност се развијала у неприродним условима током 20. века. Винавер је у једном од својих предратних есеја то лепо и аргументовано изнео на видело.  Мирослав ЛУКИЋ : Канал ФИЛТРА I  

Фотографије из Албума Мирјане Соколовић (Шолетове сетре)

ЛеЗ 0006701  ВРАТА ЗВИЖДА. - Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје –
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!  ВРАТА ЗВИЖДА

Мирјана Соколовић са Ивањчанима

ЛеЗ 0006702  Gayda İstanbul & Amira Medunjanin (Yüzyıl da Geçse)- STADE SE CVIJECE RO... STADE SE CVIJECE ROSOM KITITI

ЛеЗ 0006703  Amira Medunjanin & REKA - Balkan River of Music - Zapjevala sojka ptica  Zapjevala sojka ptica

Из Мириних албума

ЛеЗ 0006704  ПИСМО ИЗ БУДУЋНОСТИ, ГРОБА. - Тамо где је Слобода, ко љубав, угушена,
влада мук мртвих, ход празних лета.
Тамо је свака срећа и нада срушена.
Урођенички самоубилачки порив, изван света,
 
ко бумбар зуји, као рој трутова,
мами не на пир, на свадбу матице,
сам себе једе. Снопићем врбових прутова,
ваљало би га испрашити; згазити као бубе – златице.
 
Живот и судбина могу бити дивни
ако су љубављу несебичном и разумом испуњени.
Срби немају разлога ни на кога да буду кивни,
до на анхронизме којима су напуњени,
 
и на подвале, подметачине, као лутке струготином.
Истина је лековита, иако је далеко од многих.
Не умиру толики напречац отровани вином, стрихином,
већ обузети најгором варијантом, замком убогих.
 
Шта су три деценије , или пет?!
Епоха је већ стрпала у мрачне фургоне
отпатке своје. Какав ће бити свет
2003. – ће? Не питај – куртоне,
 
корисне песнике, каријеристе, већ бивше!
Култ смрти и пропадања овде има своје жреце,
свештенике, проводаxије, лижисахане.
Биће лов у мутном. Прогласиће за свеце
 
безбожнике и доушнике. Не бојим се смрти
и радујем се што ћу нестати пре сумрака
другог миленијума и наметног века....  ПИСМО ИЗ БУДУЋНОСТИ, ГРОБА

ЛеЗ 0006705  НЕОБИЧАН СУСРЕТ. - 1
 
(На крају другог миленијума. По Христу)
 
 
Вратио сам се у дом пепела међу Хиперборејце
у колицима која су вукли лабудови, као по казни.
Перуника, бршљан, имела, липа, босиљак,
краљевско дрво миришу овде, доме празни!
Пролећу врабац, мува, оса; промичу поворке
мрава; три хиљаде четири стотине година, ројте
паучине. Промичу црни лабудови и горке
мешавине цветова глога, оскоруше, уместо својте.
На Старом Гробљу цвета густиш горкога глога.
Ново гробље. Нова гробља. Неохиперборејци шуму
краљевску руше.Све што видим то је – мука.
Патња и тескоба су ми бескрајне, али неме
као гитара у пепелу. Пустош у уму,
голет, на којој черече мртве и Бога!… НЕОБИЧАН СУСРЕТ. - 1

ЛеЗ 0006706  ДУХОВИ. -  Можда је дошло време да се Духови појаве, да сами одреде шта
је потребно? Ја сам ту само медијум који испуњава њихову жељу.
Прошлост се претвара у будућност, ништа у нешто, јер заборављено и
непостојеће жели да поново буде рођено, да постане. Писање је бескрајни
дијалог са Духовима, улазак у Све. Ко има мисију на земљи, препознаће је
по патњи која му је дата – дата да схвати њен значај. Већ неколико
година уназад немам страх од празне, чисте свеске, од своје немоћи. Уочио сам
давно властиту Сенку, инфериорни део моје душе (личности), која се није
вештачки преобратила у интелектуалистички феномен. Моја Сенка
представља доживљаје и трпљење које прожима целог мене. Јунг је то
разумевао изврсно : суштина оног што мора да се спозна и асимилује,
пластично је изражена поетском речју СЕНКА. Сенка је чиста,
неискварена природа, а то је природа која тера човека да изговара речи и
да чини ствари, чијег смисла није свестан…Сенка је архетип.  ДУХОВИ

М. Соколовић уиспред манастира Острог

ЛеЗ 0006707   Андреј Рубљов . - У календару Руске православне цркве има доста иконописаца, али најчувенији је, наравно, Андреј Рубљов. У нашој земљи је то име вероватно свима познато, па чак и онима који нису много образовани. Оно је добро познато и ван Русије, нарочито после филма Андреја Тарковског. Шта ми, међутим, заиста знамо о великом иконописцу?   Андреј Рубљов

ЛеЗ 0006716  Увод у превредновање. - Мирослав Лукић: Несебичан музеј. - Књига је изашла у Библиотеци АБ ОВО, као 13. На 240 стр. формата 24 цм, дате су белешке о заступљеним ауторима у овом избору, поређаних у Азбучнику трагедије постојања... азбучним редом. Од Андрића до Леонида Шејке...Антологија садржи избор из дела 57 аутора. Аутори су у највећем делу заступљени са 1 или више песама. Винавер је заступљен са 6, Дис са 5, Дучић, Бошко Томашевић и Александар Лукић са 4, Шантић, Шејка, Попа, Миодраг Станисављевић и Адам Пуслојић са 3, итд. ISBN 978-86-7315-057- Белешке Мирослава Лукића  (које су изостављене у овој књизи)

У потрази за праведношћу у Србији се стиже -до урвина, опасних гмизаваца, камелеона,чудовишта и прилога за биографију ђавола.Парохијски дух српске књижевности ограђен јетрулим тарабама, убогим песницима, којима јенајјача страна „ташта преосетљивост спремнаувек да саму себе саблазни. А умећа, кадрог дасамом себи буде водич, мало. Мало." Довољно сам о томе писао на другим местима, да би то понављао опет.„У унутрашњем, грађанском. рату, што се усваком писцу води, између рационалног иирационалног, наученог и доживљеног,преузетот и подметнутог, можда лажног алиможда и истинитог, личне и књижевнесавести, грађанског и уметничког морала,слободе и циља, мојег и општег, инспирације иплана, рату између стварности која у ваманајчешће стоји, а изнад свега неспоразумаизмеђу уображења свемоћи и стварнебеспомоћности да се изразите, добра књига једар случаја" (Борислав Пекић, „Замка идеологије", у зб. Новија српска књижевпост икритика идеологије,САН, Градина, Београд -Ниш 1998, 61. - Пекић, говорећи на основу свогаискуства, пре свега када је реч о роману овампиру, мисли (да ли је са тим мислима иотишао са овога света? - сумњам!) да је „овде, уприродној, па и недовољној хијазми уметностии идеологије, уметности и политике,уметности и повести, вољном али инеизбежном укрштању уметности истварности, и уметности и морала, нанајтежем испиту једне зреле европске ибалканске литературе, српска новијакњижевност нашла један веома, веомазначајан, али не и једини пут од свих којима оназаједнички може да иде. У овом часу је то за све нас пут најпресуднији. Надајмо се да то нећеморати бити увек. Јер ако стално морамокритиковати неку идеологију, поготову исту,добро бити неће" (исто, 63).Треба понављати Реквијем сухом и јаловомрационализму, замкама наше званичнекњижевности, најзваничније, грозне иограничене, ограниченије од бирократије -„бирократија има своју смешну кочоперност итуробну несавитљивост, и круту стидљивост,и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног стила» (Винавер, „Одбрана песништва", XX век /10. децембар 1938/, 665).

Из писма уреднику Политике : ПС. – Молио бих Вас да овај текст штампате у Културном додатку Политике, јер је реч о антологији, која је –  доживела осам издања за 10 последњих година, као прво, а као друго – реч је о књизи која је започела нужно превредновање у српској књижевности 20. века. Политика о таквом једном издању најмање има разлога да ћути, зар не?    Увод у превредновање. - Мирослав Лукић: Несебичан музеј

ЛеЗ 0006717  НЕЧИСТА СРБИЈА. - Стихови истргнути из једне веће целине.  Стихови Белатукадруза Из дневника. -  ВЛАШКА ГОЗБА ИЛИ О КРАТКОЋИ ЖИВОТА

Тријумф грчких игара био је у Нероново доба.

Атлетика је одушевљавала.

Вежбали су и сенатори и витезови.

Сенека је написао Говор о краткоћи живота.

Савршенство духа и тела било је на цени.

А кад је о градским уживањима реч,

кухиња и рецепти беху богати.

Надживели су римску империју.

Римљани су волели укус птица из далеких крајева :

фазана са Црног Мора, морске кокоши из Нумидије,

фламингосе из Египта и Африке.

Гуске су допремане из Галиј, и гушчија џигерица

беше на цени. Исто тако и домаћа дивљач: косови,

препелице, живина из италских живинарника.

Макробије је сачувао јеловник са званичне гозбе

приређене у част свештеника у Цезарово доба.

Најпре морске шкољке, каменице и дагње,

затим кос са шпарглама, кувано пиле, кестење,

и сос од дагњи и каменица. (Предјело је било

сервирано са слатким вином.) Затим је долазио

први део обеда са другим врстама шкољки,

морским рибама, врапцима , филетима од дивље

свиње и паштетама од живине и дивљачи.

Главни део обеда чиниле су свињске сисе,

свињска глава, рибљи бродет, пловка,.... ВЛАШКА ГОЗБА ИЛИ О КРАТКОЋИ ЖИВОТА

Небо изнад Радана

ЛеЗ 0006718  КОМЕНТАР И БИБЛИОГРАФСКА НАПОМЕНА. - Одломак из текста, писан уз избор двадесетак Драинчевих есеја, и сведочанстава о овом песнику. - РАДЕ ДРАИНАЦ ПОНОВО МЕЂУ СРБИМА ИЛИ СКИДАЊЕ МАСКЕ. - III  КОМЕНТАР И БИБЛИОГРАФСКА НАПОМЕНА - Двадесетак текстова, одабраних за ову прилику, штампани су прелиминарно, у размаку од  1924 – 1936 (1937) годинe. Шеснаест је написао Драинац, а остале- Драинчев адвокат, и Драинчеви противници, тзв. Надреалисти, тј. батинаши. Ти текстови, расути на разним странама, дуго су били далеко од читалачке публике, студената. Све до краја 20. века. Практично, све до објављивања ДЕЛА Р. Драинца (1999)... Ти текстови, окупљени на једном месту, поред свега осталог, представљају и сведочанства, подстицајну грађу за рамишљање, вредновање и превредновање...  КОМЕНТАР И БИБЛИОГРАФСКА НАПОМЕНА

ЛеЗ 0006766  И ТАМНО И ДУБОКО.   Душан Стојковић , Критика песништва Мирослава Тодоровића Ниш, 2010    И ТАМНО И ДУБОКО. Душан Стојковић

Молећи се за оздрављење...

ЛеЗ 0006767  ЕСЕЈИ КАО ШЕЈКИНИ ЦРТЕЖИ /  Миодраг Радовић. -  Зоран М. Мандић  Мали наслови, друго допуњено издање (Интелекта, Ваљево 2008).  - ЕСЕЈИ КАО ШЕЈКИНИ ЦРТЕЖИ / Миодраг Радовић

ЛеЗ 0006768  КАЛЕМЉЕНА ТРЕШЊА ЛАВА НИКОЛАЈЕВИЧА“ / Милисав Миленковић. -  ЗРЕЛИ ПЛОДОВИ СА КАЛЕМЉЕНИХ ТРЕШАЊА МИЛИСАВА МИЛЕНКОВИЋА / Љубиша Д. Јовановић   КАЛЕМЉЕНА ТРЕШЊА ЛАВА НИКОЛАЈЕВИЧА“ / Милисав Миленковић

ЛеЗ 0006728  Поводом „Опалог лишћа“ . - Осврт, 1 (После  четири године). - ПОГОВОР ОВОМ ИЗДАЊУ ( у оквиру Сабраних дела ВЕЧИТИ ЛУДЕСНИ КОРЕНОВИ).  Евентуални читалац треба да зна да је иницијална, првобитна верзија ове књиге, сачувана на ЦД “Архив трговаца светлошћу” (Заветине, Београд, 2003 - 2004). Исто тако, евентуални читалац не би смео да заборави и на околност: да ова и оваква књига данас не би била могућа, да није било дугогодишњег рада на антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ...2 У ову књигу су укључени и делови рукописа објављеног у ч. ЗАВЕТИНЕ Плус ултра,15 - 16/ 2001.3

__________

1 Прва верзија ове антологије објављена је крајем 2003. године, на званичном веб сајту Заветина (интернет адреса њњњ.заветине.цом). Тамо је објављена нешто скраћенија, са следећим уводом: ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА? КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ?

Поводом „Опалог лишћа“ . - Осврт, 1

ЛеЗ 0006729  НЕ ЗАБОРАВИТЕ!. -  Чему ОПАЛО ЛИШЋЕ? Српски антологичари најчешће нису имали обичај да полажу потпуне рачуне после неког завршеног посла; ја уводим тај обичај. На тај начин укључујем у српску књижевност, индиректно, нешто што вреди да буде укључено. И оваква каква јесте, ова антологија опалог лишћа, може бити подстицај за састављање нових антологија; јер у њој је садржано доста тога што су антологичари пређашњих времена искључивали....

Као аргуменат да у овом опалом лишћу има врло различитих и подстицајних стихова  - наводимо, за почетак, саме стихове...

     Субота, 24. јул 2010.   М. Лукић    Опало лишће...

ЛеЗ 0006730  Религија поезије.  УСКРС У ЊУЈОРКУ.  Покушај тумачења. - Колико је српских песника, кроз читав 20. век, за које се може рећи да се њихово дело завршава, заокружује Богом? Исконском религиозношћу? 

Колико има, заиста, у српској поезији оног што би се могло мирне душе одредити као духовна поезија? 

Духовност не искључује модерност. Овде су не једног песника етикетирали као модерног, чак аванградног, а колико су то они заиста? Упоредите их са једним Блезом Сандраром, са Жаром у Пепелу. Па ћете видети...

                             Сведочанства

 «Године 1912, на Ускрс, већ десет месеци сам у Њујорку цркавао од глади. Умирао сам од глади јер нисам хтео да радим, а када човек неће да ради а није син милионера, он у Сједињеним Америчким Државама умире од глади као нигде другде, из простог разлога што тамо никада не сретнете неког присног пријатеља који би му понудио да се нечим заложи и да нешто попије, или би му позајмио пара - то тамо није обичај", прича Сандрар Манолу у деветом разговору." Једва би чекао да заради нешто новца да би се у Central Library, другом великом гробљу књига, од њеног отварања у осам сати ујутро до затварања у два сата ноћу, хранио садржајем најразнороднијих дела. Када би излазио, вртело му се у главм од облакодера, који су се јасно оцртавали на челичиосјајном ноћном небу Њујорка, искривљени и искошени, а хватала га је вртоглавица и од глади. Још му се више маглило пред очима када би угледао искошене хрпе књига које је Црнац, нарочито њему додељен, непрестано донсио у одвојену собу такође њему намењену, где је сваког јутра затицао на столу брижљиво зарезане оловке, хартију, речнике, али у фиокама ,,није било хладне пилетане, ни цигарета".    УСКРС У ЊУЈОРКУ. Покушај тумачења

ЛеЗ 0006731 Шта ли раде на оном свету? Јесу ли сасвим мртви?. - Из писма Светиславу Петровићу, коме се Исидора Секулић захваљује на његовој новој књизи Три љубави живота ( Гете, гђа Рекамије, Алфред  де мисе), коју је објавио  Геца  Кон: 

    Врло сам закаснила да кажем хвала на подареној књизи. Не замерите, врло сам, траљаво са здрављем, сем свега другог.  Прочитала сам бескрајне љубави и љубавне јаде и илузије. Лепо сте то казали, и документи су то људских живота и заблуда, али, замислих се над љубавницима оба пола:  које мамутске енергије! Гете с једне, баба и Жортика с друге стране, могла би придржавати џиновски совјетски Дњепрострој! Шта ли раде на оном свету? Јесу ли сасвим мртви?

     Исидора је поставила  једно необично питање, покушајте сами да одговорите на њега за себе. А можете и за нас,  на 4 стране  А4 формата, са уобичајеним новинарским проредом. Најлуциднија, или најубедљивије  покушаје, наградићемо књигама из продукције "Заветина". Ова врста позива важи током ове и следеће 2017. године   Шта ли раде на оном свету? Јесу ли сасвим мртви?

лишај из м.

ЛеЗ 0006738  (излог књига)  Између митарења чудовишта и уметности будућности

Књигу је објавила Едиција Браничево, у Библиотеци AB OVO, као 16, на око 237 страна, формат 24 цм (формата свесака часописа "Браничево") , у респективном тиражу за српске прилике. На корицама књиге је репринт детаља слике Jean Baptiste Simeon Chardin, Boy playing with cards (1740). Са киме се ова књига коцка, и да ли се уопште коцка? Да ли је овај познати српски песник, као критичар, постао хазардер, или пак песник-критичар, у оном исконском и тачном  елиотовском схватању овог појма? - Лукићева књига садржи четири целине.     Већина текстова у овој књизи, прелиминарно је објављена по листовима, часописима, зборницима (Борба, Данас, Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Браничево, Трећа Србија, Реч народа), или у Лукићевим књигама.  Овде су ти текстови, сабрани на једном месту, прегледани, понеки прекомпоновани (пре свега – текстови о М. Лукићу).

Оцена:

        Почетком ове књижевне сезоне у српској књижевности су се појавиле две донекле на први поглед сродне, сасвим неочекиване књиге огледа, есеја, размишљања и вредновања, о безданој уметности ( како је  писао Емерсон, што Лукић прихвата и за шта се као издавач и уредник, и критичар залаже), или о васељенској свести и уметности - кабаста књига Р. Војводића, која ће изазвати полемике и буру.

        Обема новим књигама је заједничко, то, што су у њима сакупљени расути у разним часописима и на другим местима, текстови које су аутори годинама писали, и тема - оштре и аргументоване књижевне критике, вредновања и превредновања. 

                  Који је од ова два критичара више хазардер и коцкар? Војводић, ерудита и преображени песник, или профет Александар Лукић?

Прочитајте обе књиге, уверите се сами...   Између митарења чудовишта и уметности будућности

ЛеЗ 0006739  Војводић, Радослав, 1935 –
Васељенска свест и уметност: Београд, Службени гласник, 2010. 575 стр.;23 цм.
(Библиотека Књижевне науке, уметност и култура. Колекција Пресек)
ISBN 978-86-519-0500-4
а) Књижевност – Религија

Оцена

   Поређење: Војводић у својој књизи има неколико поглавља која покушавају да проникну у тајну  тзв.васељенске свести и уметности, млађи поприлично, Александар Лукић, пак написао је поглавље, у другом делу своје књиге, Оглед о богочовечанском реализму. Док се старији песник мучи и батрга да објасни шта је у ствари васељенска свест и уметност, Лукић о томе речитије и разумљивијее пише у само неколико реченица: "Учио сам од Мирослава Лукића, и научио шта је цео проблем песника, налажење оквира, организовање оквира који је могућан, да би подржао осећања. Васиона је крајњи оквир и сасуд и нигде не постоји побуњени кутак другог и трећег реда: садржај песника је свугде. Да ли на то упозорава прст, поглед и књига прерушеног анђела или песника на фотографији о којој је реч?" Војводић нигде, иако је то тема његове преобимне књиге, не одговара директније на питање шта је у ствари васељенска уметност и свест, односно бездана уметност; али индиректно, између редова Војводићеве књиге, може се разумети да је реч о уметности заснованој на вери у сједињавање са божанским и непоновљивим... Лукић се не позива на оне писце и ауторе (поготову не на оне руске филозофе и боготражитеље које повремено спомиње Војводић); и једном и другом аутору, као критичарима, добро би дошло да мало више пишу о правосазнању и богочовечанском реализму. У критици не вреди измишљати воду... 

              Који је од ова два критичара више хазардер и коцкар? Војводић, ерудита и преображени песник, или профет Александар Лукић?  Војводић, Радослав, 1935 – Васељенска свест и уметност

ЛеЗ 0006744   Одувек је на свету било више стихотворства (у оном највулгарнијем смислу те речи) (јуче, прекјуче и данас), него поезије, па и у случају Растка Петровића, за кога би мало читалаца данас знало да је остао само аутор оних везаних песама и сонета, објављених својевремено у посебном додатку српских новина штампаних на Крфу.

Али Растко Петровић је написао  Откровења, која су непоновљива експлозија једног духа, за кога није потребно тражити милостивост када га поредите “са онима који беху савршенство реда”. Милан Комненић је својевремено лепо уочио да му се чини да се завештајна реч песника Петровића налази у песми  Са светлим пољупцем на уснама. “Та реч гласи - по Комненићу - пробудити се. Не треба да будемо одвише проницљиви  па да схватимо да то буђење још једном у вечности представља оличену жељу да се живот сагледа у будућности, из горње перспективе, изнад живота, да се наслути спиритуални вид настанка који јесте увек извесно враћање почетку ...”

Као критичар, Комненић не изневерава себе кад подсећа да је Откровење “једина песникова књига поезије, да је написана у младости, као млаз емоције, и није било времена за стицање “занатског” квалитета. Природно, он је изостао. Но, то ипак не омета да се до стварних извора Расткових дође”. Штета је што се не прештампавју Откровења, онако како су први пут штампана, за потребе данашњих генерација читалаца. Колико у тој Растковој књизи има поезије, а колико стихотворства?    Одувек је на свету било више стихотворства (у оном највулгарнијем смислу те речи)

из једног овогодишњег писменог задатка...